Руроуни Кенсхин Последња сцена
Зашто Химура у овој емисији увек готово сваку реченицу завршава гозару? Да ли је то нормално за људе у том временском периоду?
4- Знам да ово питање вероватно више припада Јапан.СЕ, али морамо да одлучимо да ли је ова врста питања на тему.
- Не само ова емисија, већ и многе друге ... На пример, слушкиња из Шана готово сваку реченицу завршава са „де-аримасу“. Иако је разлог у том случају јаснији.
- @КенЛи Нико други то није учинио, па сам поставио мета питање за ово питање: мета.аниме.стацкекцханге.цом/куестионс/69/…
- @Кен Ли, Ово је овде на тему, јер је одговор више о Кенсхиновој личности, за разлику од свих осталих ликова, него о значењу 「て こ さ る」 и његовој општој употреби у другим периодима манга / аниме / ТВ драме.
～ こ さ る је познат као љубазнији начин завршавања реченице, али је такође чест у историјским драмама јер помало архаично звучи. АНН о томе има запис у свом лексикону овде. Детаљнију анализу Кеншинових образаца говора можете наћи овде.
ЕДИТ: У ћаскању је истакнуто да на јапанској берзи стекова постоји уско повезано питање са заиста добрим одговором.
Зашто Химура у овој емисији увек готово сваку реченицу завршава гозару?
До изрази своје самопоуздање, скромност и послужни став. Ово је личност коју је усвојио у Меији ери као руроуни (лутајући самурај).
Кенсхинова употреба овог говорног обрасца је не у циљу означавања серије као историјске фикције. О томе сведочи и чињеница да ниједан од осталих ликова у серији говоре на овај начин.
У наставку, Кенсхин није користио (де гозару) кад је био млађи (пре његовог руроуни фаза живота), и кад се преврне у хитокири баттоусаи моду у оквиру саме серије (када су му очи жуте), овај глаголски облик копуле не користи јер, у баттоусаи моду, он нема кротку личност.
Суштинска разлика између његових говорних образаца и свих осталих наглашава Кенсхин-ов лични, намерни избор да користи овај стил говора. Уместо да мангака, Нобухиро Ватсуки, намеравајући да ова фраза буде репрезентативна за доба, она истиче Кенсхинову сада скромну личност и да се помало разликује од нових норми свог временског периода (на исти начин на који истрајава у ношењу мача и плашта, још увек носи хакама а не панталоне итд.).
'Де гозару"део је Кенсхиновог одговора на схватање да је у великој мери погрешио у својим претходним поступцима и осудама током периода Бакуматсу. У комбинацији, такође користи「 拙 者 」(сессха), што је 謙 譲 語 (кењоуго = скромни језик) реч. Кењоуго је смањење говорника у односу на особу / људе са којима се разговара. Као што се види у чланку тхејапанесепаге.цом о кеиго (учтив говор), кењоуго је (до данас) запослен у
мислећи на себе или чланове своје породице и (обично) разговарајући са неким вишим у социјалном рангу, положају или неким другим критеријумима за одређивање статуса. Међутим, чак и неки људи са високим положајима могу одлучити да користе понизни облик са онима под њим / њом.
Како објашњава Кеннетх Хансон
Копула је реч која значи „бити“ и користи се за предикат реченице. . . . Копула има три основна облика у стандардном говору: обичан облик た (да) у неформалном говору, учтив облик て す (десу) у формалном говору и て こ さ い ま す (де гозаимасу) у почасном говору. У случају последњег облика, иста реч се користи и за говор с поштовањем и за понизан говор; за разлику од осталих компоненти кеига, де гозаимасу је неутралан према томе ко је субјекат. . . . У ствари, ствари су мало сложеније од овога. . . . де гозару је почасни облик де ару, али са кеиго се готово увек користи учтив облик почасног глагола, па добијамо де гозаимасу.
Да ли је то нормално за људе у том временском периоду?
Не. Било је није уобичајено да људи користе 「て こ さ る」 у овом периоду. Руроуни Кенсхин одвија се почев од 1878 (11. година Меији ере) и епилог се завршава у пролеће 1885 (Меији доба 18. године). Споредна прича Иахико но Сакабатоу одвија се 5 година након Великог пожара у Кјоту.
Као што Боаз Ианив објашњава на СЕ за јапански језик,
стереотипни самурајски говор у Јидаигекију заправо се заснива на Едо дијалект касног Едо периода. Многи манири које ћете наћи у овом говору не представљају посебно Самураје, већ типичног становника Еда у то одређено време.
Едо ера трајала је од 1603. до 1868; међутим, Јапан су силом отворили црни бродови комодора Маттхев Ц. Перри-а спољном свету 1853 (15 година пре него што се Едо званично завршио). Конвенција о Канагави потписана је са Перријем године 1854, са још три међународна уговора о пријатељству и трговини после 1858. године (шогунат је успешно расформиран 1867. године, грађански рат у Бошину беснео је више од годину дана док су лојалисти покушавали да врате шогунат на власт, а Република Езо, сецесионистичка држава смештен у данашњој префектури Хоккаидо, остао је на површини пола 1869. пре него што су га срушиле јапанске царске снаге).
За разлику од образаца говора из касног Едо периода, Меији је када је прва генерација јапанских младића похађала колеџ, учила енглески језик, научила како се једе виљушком и кашиком и отишла на студије у иностранство. Јапан је био веома жељан да се прикаже као брзо модернизујућа како га друге нације не би колонизирале (отприлике када је Перри отворио Јапан према Западу, Британско царство је преузело контролу над Индијом; Америка је припојила Аљаску и Хаваје; а Берлинска конференција 1884. покренула је Сцрамбле фор Африца. Историјска личност Нитобе Иназо објаснио је да „[Унија] Јацк је био чврсто засађен у Индији и кретао се према истоку до Сингапура, Хонг-Конга, и постојала је извесна вероватноћа да ће он марширати до Кине. Зашто не и до Јапана? Виђена је и француска тробојница како плута изнад Камбоџе, Аннама и Тонкина, и нико није могао рећи колико далеко ће летети. Алармантније од ових, Московска сила, попут огромне лавине, непрекидно се спуштала према југу из својих сибирских степа, дробећи све на свом путу. "Иназо Нитобе, Предавања о Јапану: Манџуријско питање и кинеско-јапански односи, у Предавања о Јапану: преглед развоја јапанског народа и њихове културе, стр. 227 29).